Blog

Postoji terapija koja te poziva da staneš. Udahneš.
I setiš se – da si tu. I da je to dovoljno.

„Šećerna vuna” je serijal nežnih misli i refleksija iz prostora psihoterapije.
One su male, meke i istinite.
Namenjene su svima koji tragaju za sobom, ali ne kroz patnju – već kroz prisustvo.

Dobrodošli u Volume 1.
 Autor: Svetlana Vuković

 

 

 

 

 

Iz knjige u nastajanju: *Kako komuniciraš – tako živiš*
autorka: Svetlana Vuković

Ovo je deo moje knjige koja je trenutno u nastajanju –
*Kako komuniciraš – tako živiš: Praktikum za svakodnevni život.*

U njoj istražujem kako naše reči, ton, tišina i prisustvo oblikuju ne samo odnose – već i način na koji živimo.

Knjiga će uskoro biti dostupna za preuzimanje ovde na sajtu – na srpskom, engleskom i francuskom jeziku.

Do tada, delim sa vama jedno poglavlje koje mi je posebno blisko – o onom krhkom prostoru između distance i bliskosti, u sred običnih, svakodnevnih razgovora.

Mali vodič za razgovor u teškim situacijama (svađe, nesporazumi)

Subotnje popodne, vreme za ručak. Ona postavlja sto, umorna, osećajući kako joj gori u grudima:
„Zar ne možeš bar tanjire da postaviš? Ja sam bila na pijaci, kuvala, čistila kuću, a ti si došao sa tenisa i sa vrata pitao da li je ručak spreman!“
On, nasmejan, ni ne primećujući težinu u njenom glasu, odgovara:
„Ah, opet gunđaš. Zar ne čuješ da ti kažem da sam pobedio Radeta sa 3:0? Baš je bilo dobro, i posle nam je prijalo pivo u hladovini.“
Ona ljutito postavlja tanjire na sto. On zavaljen priča o meču. Svako je u svojim mislima. I iako sede za istim stolom, zapravo su daleko jedno od drugog. Na ivici su – ili da se posvađaju, ili da se sretnu.

Možda ste i Vi imali ovakvo iskustvo. Možda ste osetili kako razgovor, umesto da spoji, samo pojača osećaj usamljenosti. Kako ni Vi, ni Vaš partner, zapravo niste saslušani ni viđeni – jer svako čeka da njegov deo bude priznat, a zaboravlja da vidi onog drugog.

Od ovog trenutka, scenariji se mogu razdvojiti u dva pravca.

U prvom, tišina se nastavlja, ali ne kao prostor susreta, već kao zid. On posle ručka vrti telefon, smeje se sam za sebe gledajući klipove, ona odlazi u drugu sobu i kroz šapat ogovara situaciju prijateljici. Svako ostaje sa svojim osećajem nepravde, neshvaćenosti i osame. Vikend koji je mogao biti prostor povezivanja pretvara se u tihu borbu za ličnu potvrdu.

U drugom scenariju, posle trenutka tišine, ona ga pogleda i, uz blag osmeh, kaže:
„Ajde da čujem kako je Rade danas izgubio, kad te uvek pobedi. Pretvorila sam se u uvo.“
On je pogleda, i osećajući njen gest, spušta svoj ponos, smeši se i kaže:
„Izvini. Danas sam bio malo sebičan. Posle naporne nedelje na poslu, sve što sam želeo bilo je da pobegnem od svega. Hvala ti za divan ručak i mir koji si mi pružila. A što se Radeta tiče… čovek je imao povredu noge, inače ga nikada ne bih pobedio.“
Oboje se smeju, dodiruju pogledima. Atmosfera se menja. Umesto zida, pojavljuje se most. Nastavljaju ručak u nežnoj razmeni, smeju se zajedno, prave male planove kako da provedu ostatak vikenda – zajedno, prisutni jedno za drugo.

U svakom susretu imamo izbor. Ne da budemo savršeni. Već da budemo dovoljno prisutni da prepoznamo kada razgovor počinje da tone u sukob. Kada jedan od dvoje uoči da ovakav put neće doneti ništa dobro, i odluči da „spusti loptu“, da odustane od svađe, tada se sve menja. Telo se opušta, pogled postaje mekši, a cela atmosfera između njih postaje lakša, prozračnija. Ne zato što je neko pobedio, već zato što je važnije postalo očuvati odnos nego dokazati svoju tačku.

Svetlana Vuković, Master Gestalt psihoterapeut i supervizor

Autorka knjige „Kako komuniciraš – tako živiš“